Pčelinja društva u svako doba godine moraju imati određene rezerve hrane. To se u prvom redu odnosi na med, a u izvesnoj meri i na polen. Ako tih rezervi nema, pčelar tu rezervu mora održavati prihranjivanjem. Za prihranu se najčešće koristi šećerni sirup. Sirup se obično pravi od šećera u kristalu u srazmeri 1:1 jedan deo šećera na jedan deo vode.
Za popunjavanje zimskih rezervi koristi se gušći sirup 2:1 (dva dela šećera na jedan deo vode). Kod koncentrovanijeg sirupa treba da se koristi zagrejana voda uz intenzivno mešanje, da bi se šećer u potpunosti rastopio.
Krajem zime a i u drugim periodima godine hrana se daje pčelama u obliku pogača napravljenih od šećera koji se posebno obrađuje. Neki pčelari koriste i suvi šećer za vreme bespašnih perioda.
Prihranjivanje bilo kojom vrstom šećera ni u kom slučaju ne sme služiti ničemu drugom već potrošnji za potrebe pčelinjeg društva. Šećerna prihrana ne sme dospeti u med koji se vadi iz košnica ističe savetodavac PSSS u Leskovcu Nenad Stefanović i dodaje da neumerena i nestručna prihrana može u potpunosti uništiti pčelinje društvo.
Kako zaključuje Stefanović da bi se pospešio razvoj legla, kako u proleće tako i u jesen, dodaju se sirupu stimulativna sredstva sastavljena od minerala i vitamina.U prihranu se takođe koriste i pogače sa dodatkom sojinog brašna, kvasca i obranog mleka.
Prilikom prihranjivanja sirupom strogo treba voditi računa da se ne izazove grabež.