“Male leskovačke priče” je prva knjiga leskovačkog pisca Aleksandra Stojanovića Kana. Izdavač knjige je kuća Presing iz Mladenovca. Zbirka je promovisana i predstavljena Leskovčanima u Marfi pabu, a autor kaže da su „Male leskovačke priče“ nastajale godinama unazad.
Kako je naveo Stojanović, reč je o zbirci priča, a knjiga nosi taj naziv jer ih piše Leskovčanin. Nisu isključivo o Leskovcu, već i o mnogim motivima koji određuju ljudske sudbine, kako kod nas na jugu, tako i širom Srbije, a zašto da ne, i širom sveta. Inspiracija su mi bili razni motivi, prolaznost, kajanje, ljubav, ali sa autentičnim leskovačkim prizvukom.
“Iako tematski raznorodne, Stojanovićeve priče (kojih je u zbirci 32), osim prideva „leskovačke“ u naslovu knjige, imaju bar još dva vezna tkiva: raskošni jezik dijalekta koji autor upotrebljava u trenucima kada treba popuniti „jezičke gapove“, što pričama daje poseban kolorit, i u gotovo svim pričama prisutan čemer, po svom značenju mnogo snažniji i za čitaoca uverljiviji pridev od onoga sa sličnim, ali ne istim značenjem – tegoba. Koristeći ova dva načina konstrukcije atmosfere i potrebnog objašnjenja događaja, autor kao da insistira na svojoj odanosti ljudima i podneblju sa koga potiče, ukazujući da je svojim pristupom životu bliži nepravedno proskribovanoj „teoriji krvi i tla“, tradicionalnim vrednostima, nego globalizaciji standarda čije tragične posledice doživljavamo upravo ovih dana”, rekao je Nikola Milićević doajen leskovačkog novinarstva.
Kako je naveo Stojanović, reč je o zbirci priča, a knjiga nosi taj naziv jer ih piše Leskovčanin. Nisu isključivo o Leskovcu, već i o mnogim motivima koji određuju ljudske sudbine, kako kod nas na jugu, tako i širom Srbije, a zašto da ne, i širom sveta. Inspiracija su mi bili razni motivi, prolaznost, kajanje, ljubav, ali sa autentičnim leskovačkim prizvukom.
“Iako tematski raznorodne, Stojanovićeve priče (kojih je u zbirci 32), osim prideva „leskovačke“ u naslovu knjige, imaju bar još dva vezna tkiva: raskošni jezik dijalekta koji autor upotrebljava u trenucima kada treba popuniti „jezičke gapove“, što pričama daje poseban kolorit, i u gotovo svim pričama prisutan čemer, po svom značenju mnogo snažniji i za čitaoca uverljiviji pridev od onoga sa sličnim, ali ne istim značenjem – tegoba. Koristeći ova dva načina konstrukcije atmosfere i potrebnog objašnjenja događaja, autor kao da insistira na svojoj odanosti ljudima i podneblju sa koga potiče, ukazujući da je svojim pristupom životu bliži nepravedno proskribovanoj „teoriji krvi i tla“, tradicionalnim vrednostima, nego globalizaciji standarda čije tragične posledice doživljavamo upravo ovih dana”, rekao je Nikola Milićević doajen leskovačkog novinarstva.
Komentari su zatvoreni.