Nekada se govorilo da dobar zanat zlata vredi. Potreba za uslugama zanatlija nije prestala ni u 21. veku, ali je sve teže doći do pravog majstora svog zanata.
Danas je sve manje ljudi koji se bave starim zanatima, kao što je obućarstvo. Dobar primer daju pojedinci koji u tradicionalnim poslovima vide šansu, a među njima je i Milan Žišić .Ova Obućarska radnja postoji već 120 godina i posao se prenosio sa generacije na generaciju.
Nekada se teže radilo, podvlači Milan Žišić, to je bio ručni rad i radilo se po narudžbini. Tako je bilo do pre nekih 40 godina. Radilo se od boljeg materijala, pa samim tim su bile i bolje cipele. Turci i Kinezi masovno proizvode jeftine cipele ali od lošeg materijala. Kakva je cena takav je i kvalitet. Sad se pretežno prodaju i kupuju cipele od veštačkog materijala koji nikako ne može biti dobar kao prirodni, kaže Žišić.
Milan Žišić, kaže da kvalitet obuće varira ali da svakako treba ulagati u istrošenu obuću i popravke i da su mašine za ovu delatnost veoma skupe.
On kaže da u gradu pored njegove postoje još tri obućarske radnje, da je interesovanje mladih da uče ovaj zanat nikako, ali da postoji svetlo na kraju tunela jer se država potrudila da dualnim obrazovanjem na neki način oživi zanatsku delatnost.
Samo od obućarskog zanata ne može da se živi. Ima posla kad je sezona, kad je zima i zimsko vreme, ali kad dođe leto onda slabije. Zbog toga i omladina neće da radi i verovatno zbog toga ih i ne interesuje ovaj zanat.
Iako je interesovanje slabo, Žišić kaže, da još postoji sloj društva koji i dalje kupuje skupu i kvalitetnu obuću koju vredi popravljati, dok jeftine, ne vredi popravljati jer se to ne isplati. On zaključuje da se nekada obuća pravila po meri, ali da bi ručna izrada bila skupa za džep naših sugrađana.
U starinskom izlogu primetili smo ženske cipele koje su ručno rađene pre pola veka i koje podsećaju na davno prošlo vreme. Ova radnja je svojevrsni muzej i kao takva zaslužuje veliko poštovanje svih nas.
Nekada se teže radilo, podvlači Milan Žišić, to je bio ručni rad i radilo se po narudžbini. Tako je bilo do pre nekih 40 godina. Radilo se od boljeg materijala, pa samim tim su bile i bolje cipele. Turci i Kinezi masovno proizvode jeftine cipele ali od lošeg materijala. Kakva je cena takav je i kvalitet. Sad se pretežno prodaju i kupuju cipele od veštačkog materijala koji nikako ne može biti dobar kao prirodni, kaže Žišić.
Milan Žišić, kaže da kvalitet obuće varira ali da svakako treba ulagati u istrošenu obuću i popravke i da su mašine za ovu delatnost veoma skupe.
Samo od obućarskog zanata ne može da se živi. Ima posla kad je sezona, kad je zima i zimsko vreme, ali kad dođe leto onda slabije. Zbog toga i omladina neće da radi i verovatno zbog toga ih i ne interesuje ovaj zanat.
U starinskom izlogu primetili smo ženske cipele koje su ručno rađene pre pola veka i koje podsećaju na davno prošlo vreme. Ova radnja je svojevrsni muzej i kao takva zaslužuje veliko poštovanje svih nas.
Komentari su zatvoreni.